Jedna od "Gospodja ministarki" Nusicevih,ali njemu jedina i naveca je sigurno glumica Zanka Stokic.Govorio je, kazu,da je bila njegova omiljena glumica i da je uvek pri pisanju,imao nju na umu. Uz njeno ime ide epitet "Gresnica bez greha" ali i epitet Najbolja i Najveca!
ZANKA STOKIC
Rodjena je 24. januara 1887. u selu Rabrovu kod Zaječara, umrla je 20. jula 1947. godine.Živana je kršteno ime Žanke.
Tegoban život naterao ju je da se već u četrnaestoj godini uda ze jednog zaječarskog krojača.Ipak, usudila se da ostavi sve za sobom i krene u nepoznato. Pobegla je sa pozorišnom trupom Ljubomira Rajačića Čupe, u kojoj je prvi zadatak bio pranje glumačkog veša. Muž je uspeo prvi put da je batinama vrati kući, ali drugi put mlađanu Žanku je uzeo u zaštitu glumac Aca Gavrilović, koji će joj ubrzo postati velika ljubav.
Već premijernim pojavljivanjem u ulozi Tereze u predstavi "Bračne noći" 1902. godine osvojila je publiku i podigla je na noge. Po raspadu trupe s nekolicinom kolega krenula je da obilazi vojvođanske, slavonske i bosanske varoši. U Varaždinu je 1907. godine dobila i prvu dramsku ulogu-igrala je udovicu u komadu "Nada". U to vreme, njeno mesto u Gavrilovićevom srcu zauzeće početnica Mica Hrvojić, a ona se 1918. godine udala po drugi put.Kasnije je govorila da je to bio brak iz ljubavi, ali da se veoma bolno raskinuo i da o tome neželi da priča...
-Ja u ljubav ne verujem. Ne verujem da su me uopšte ikada voleli. To nikad nije bilo iskreno. A volela sam ludo
Žanka je najpre igrala u trupama Mike Bakića, Dimitrija Nešića i Mihaila - Ere Markovića, zatim od 1907. u Osječkom kazalištu, gde ju je zapazio i poznati hrvatski reditelj i teatrolog Branko Gavela. Ali, sjaj njene istinske zvezde najbolje se naslutio u avgustu 1911. godine, kada je gostovala u Beogradu. Iskusnom oku upravnika Milana Grola nije promakao talenat i harizma mlade glumice. Samo mesec dana kasnije primljena za privremenog člana Narodnog pozorišta, a ubrzo postaje i njen stalni član. Tu će se ponovo sresti s Gavelom, posle petnaest godina. Igraće u tri njegove predstave " Figarova ženidba", " Sirano de Beržerak" i "Rodoljupci", a na sceni Narodnog pozorišta odigraće više od stotinu malih i velikih uloga. Pamte se njena Toaneta u "Uobraženom bolesniku", Dorina u "Tartifu", Nera u "Podvali", Stan u "Stanoju Glavašu", a posebno one u Nušićevim delima - Sarkau "Ožalošćenoj porodici", Juliška u "Putu oko sveta", gospađa Spasić u "Uježu", Mica u "Vlasti" i naravno, Živka u "Gospoži ministarki".
Premijera najpoznatijeg Nušićevig dela(25. maja 1929. godine u režiji Vitomira Bogića) prethodio je Žankin veliki jubilej-četvrt veka umetničkog rada. Ostalo je zapisano da je čuvena glumica 7. marta, od deset časova pre podne do dva po podne, primala čestitke u skadarlijskoj kafani "Dva jelena".
Velikoj Žanki se dešavalo da po godinu dana ne dobije novu ulogu. Uprkos svemu, nije zavirivala u upravničku kancelariju i protestovala. Onaj ko nikada nije mogao da je zaboravi bio je Branislav Nušić. Poznato je i da je, pišući "Gospođu ministarku", mislio baš na svoju omiljenu glumicu. Bila je tada u najboljim glumačkom i životno dobu(42). i nikog nije iznenadio izuzetan uspeh predstave: do 1941. godine "Gosopođa ministarka" je izvedena više od dve stotina puta, a gostovala je na scenama Beča, Praga, Budimpešte, Sofije, Varšave, Krakovai Vilnusa.
Svih tih godina, "smeh i bol" nosila je svuda sa sobom. Najradije u skadarlijskim kafanama, posebno u "Tri šešira", uz Čiča Iliju Stanojevića, Milorada Gavrilovića i druge. Ratni vihor okončao je meraklijske noći i glumačku boemiju. Žanka je uz ostale bolesti, najveću miku mučila sa dijabetesomi nabavkom insulina. Zato je tokom rata učestvovala u programima radio-stanica koje su bile u nemačkim rukama, u emisiji "Šareno popodne", estradnim pozorištima "Veseljaci" i "Centrali za humor".To joj komunistička vlast nije oprostila.
Žanka je izvedena pred Sud za suđenje zločina i prestupa protiv nacionalne časti 3. februara 1945. godine. Posle dužeg većanja, osuđena je na osam godina gubitka nacionalne časti. Nije imala branioca, čak ni po službenoj dužnosti. U molbi za pomilovanje, dve godine kasnije, navela je da je tokom rata krila u svom stanu Koču Popovića i Samuila Pijade (brata od strica Moše Pijade), porodicu Flore... Nudila je svedoke, a na kraju zamolila dopuštenje da se vrati umetničkom životu da ne bi živela od tuđe milostinje. Ministar pravosuđa Srbije dr Dušan Bratić predložio je da se kazna smanji, iznoseći, između ostalog, i da je "optužena već godinama bezopasna po društvo".
Bolesna, pomirena sa sudbinom, napisala je testament kako želi da bude sahranjena. U leto 1947. godine posetio je Milivoj Živanović i saopštio da joj je sve oprošteno. Dolazi i Bojan Stupica, prethodno dobivši saglasnost Radovana Zogovića i Agitropa CK da Žanku može da angažuje u novom, Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Dotukla ju je radosna vest. Umrla je od sreće, tri dana kasnije. Sahranjena je na Topčiderskom groblju. Narod je klečao sa strane, na trotoarima. Po njenoj želji, na grobu je otpevana pesma "Oj Moravo". A spomenik joj nisu podigli ni država, ni pozorište već verna služavka(kojoj je ostavila skromno nasledstvo) s natpisom: "Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki podižem ovaj spomenik blagodarna Magda."
(Biografije glumica i glumaca)
