One su kneginje, lekarke, slikarke, pesnikinje, ratnici... One su bile patriotkinje koje su sav svoj život posvetile dobrobiti naroda svog. Neke od njih znane su široj javnosti, o nekima se baš malo zna....Mozda bi bilo zgodno pomenuti ih..

                                                             

Detalji

CARICA MILICA

Kneginja, ili, kako je narodna pesma naziva, carica Milica, pripada svetorodnoj lozi Nemanjica, potomak je Nemanjinog najstarijeg sina Vukana, a praunuka Vukanovog sina Dimitrija, koga pod monaskim imenom David Srpska crkva svetkuje kao svetitelja 7. oktobra, i kci je kneza Vratka, u narodnoj tradiciji poznatog kao Jug Bogdan. Rodjena oko 1335. godine, udata je oko 1353. za kneza Lazara Hrebeljanovica, a istorij-ski je vidljiva u najstrasnijem trenutku srpske istorije - posle kosovske pogibije, kada je odlucno i mudro vodila drzavne poslove umesto maloletnih sinova Stefana i Vuka. Za nju je u Pohvalnom slovu knezu Lazaru zapisano da "nicim nije izostala u dobroti iza svoga supruga". Po knezevoj smrti se zamonasila i dobila ime Jevgenija, a pred kraj zivota je primila veliku shimnu i dobila ime Jefrosinija. Velikoshimnicu Jefrosiniju, zajedno sa despotom Stefanom, Srpska pravoslavna crkva svetkuje 19. jula (1. avgusta). U srpskoj istoriji je kneginja Milica prva zena koja je, sa Jefimijom, udovicom despota Ugljese, bila diplomatski posrednik, kada je kod sultana Bajazita 1398. godine delovala po pitanjima svoga sina Stefana Lazarevica i izdejstvovala prenos mostiju Svete Petke iz Vidina u Beograd.


Kneginja Milica (monahinja Jevgenija) je ostavila trag i u srpskoj knjizevnosti (Molitva matere i Udovstvu mojemu zenik), pa se s razlogom smatra da su od nje knjizevni dar nasledila deca joj kneginja Jelena Balsicka i umni pesnik Despot Stefan.


Umrla je 11. novembra po starom kalendaru 1405. godine. Sahranjena je u svojoj zaduzbini manastiru Ljubostinji.


CARICA JELENA

Carica Jelena je vladala u serskoj oblasti deset godina (sve do 1356. godine), uz pomoc srpskih i grckih vlastelina i savetnika. Ona se najvise oslanjala na Ugljesu (Jovana) Mrnjavcevica, mladjeg brata Vukasina Mrnjavcevica, koji je postao njen savladar, a kasnije, kada je Vukasin proglasen za kralja, dobio i titulu despota.
Prema Jovanu Kantakuzenu, koji se posle smenjivanja sa carske funkcije studioznije bavio istorijom, carica Jelena posle Dusanove smrti u nastalom metezu "nije imala poverenja, podjednako ni prema sinu ni prema deveru Simeunu, vec je sebi potcinila mnoge gradove, okruzila se nemalom silom i pocela da vlada sama za sebe, pa niti je protiv koga ratovala, niti kome pomagala u ratu".
Nas istaknuti istoricar Stojan Novakovic je pretpostavio da se carica Jelena u momentu Dusanove smrti zatekla u Seru i tako je "u tom kraju ostala s vrhovnom carskom vlascu", verovatno uz pristanak mladog cara Urosa, koji je svoju vlast u Seru "svojoj majci ustupio".
Sve ovo je neizvesno i istorijski se nije moglo potvrditi, ali je carica Jelena ostala u dobrim odnosima sa svojim sinom Urosem skoro za sve vreme svoje vladavine u Seru i priznavala njegovu vrhovnu vlast, kao sto je to ucinio i Ugljesa Mrnjavcevic, mada je to priznavanje bilo vise formalne prirode.
CAR Uros je majci i Ugljesi vojno pomagao. Tako im je poslao pomoc u suzbijanju Vizantinaca i turskih najamnika na sersku oblast koje je predvodio Matija Kantakuzen 1357. godine.
Carica Jelena se uskoro, posle Dusanove smrti, zamonasila i u Urosevoj povelji od maja 1356. godine ona se pominje pod monaskim imenom Jelisaveta. Medjutim, to joj nije smetalo da vlada u Seru, a njenim podanicima da je smatraju svojom vladarkom. Ona je svakako umela da se prilagodi grckoj sredini u Seru. Spomenici vezani za njenu licnost, govore o njenim vizantijskim naklonostima i ambicijama.
Jelena je bila obrazovana i inteligentna zena, zivog politickog temperamenta. Poznato je da je vec na Dusanovom dvoru zauzimala vrlo vidno mesto i da je aktivno ucestvovala u politickim pregovorima i odlukama. Njene politicke ambicije krunisane su preuzimanjem vlasti i dugogodisnjom vladavinom u serskoj oblasti. Sacuvani dokumenti govore o tome da ona Seru nije samo formalno vladala, vec je i izdavala naredjenja, donosila odluke...
                                                                                                           (Galerija Srpskih princeza)
   

DRAGA LJOCIC - prva zena lekar u Srbiji                                 

Detalji

                                                                                   
Draga je rođena 1855. godine u Šapcu u porodici trgovca. Završila je Višu žensku školu u Beogradu, a na Velikoj školi je probavila godinu dana na prirodnjačkom odseku, posle čega je otišla u Cirih na studije medicine. Kad je počeo Prvi Srpsko-turski rat, Draga Ljočić napušta studije i dolazi u Srbiju da bi radila kao medicinska sestra. Po završetku Drugog Srpsko-turskog rata, ona u Ženevi završava studije medicine. Vraća se u Srbiju gde se bavi privatnom praksom. Bila je prva Srpkinja koja je postala lekar u isto vreme kada i prva žena iz Velike Britanije.
.
Učestvovala je u svim ratovima koje je Srbija vodila od 1876. do 1915. godine - u dva Srpsko-turska rata (prvi


od 30. juna 1876. do 1. novembra 1877. godine, a drugi od 13. decembra 1877. do 31. januara 1878. godine), u Srpsko-bugarskom ratu (od 14. do 28. novembra 1885. godine), Prvom balkanskom ratu (od 17. oktobra do 3. novembra 1912. godine), Drugom balkanskom ratu (29. juna do 10. avgusta 1913) i Prvom svetskom ratu (od 28. jula 1914. do 24. novembra 1915. godine i u povlačenju srpske vojske na Krf). Odlikovana je visokim vojnim odlikovanjima.
U vreme Srpsko-bugarskog rata (1885. godine) Draga LJočić je bila jedini lekar u Državnoj bolnici u Beogradu .
Pored svih zasluga koje je stekla ucestvujuci u ratovima, u ono vreme u Srbiji, bilo nezamisljivo da jedna zena bude lekar. Pa tako je bila prinudjena, da pored svetski priznate diplome, mora da trazi odobrenje u Srbiji od strane Ministarstva unutrasnjih dela da obavlja praksu u Srbiji. Napisala je tada u molbi : „Ja sam svršila Medicinski fakultet na Univerzitetu ciriškom i položila doktorat kao doktor medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti, što dokazujem priloženom diplomom. Na osnovu ovoga molim g. Ministra da mi izvoli dati dozvolu da u Beogradu praktikujem. I, ako bi trebalo još kakav uslov da ispunim, molim g. Ministra samo neka narediti izvoli, i to ću ispuniti”. Polagala je testove pred samom lekarskom elitom onog vremena I naravno zablistala. I pored toga, nije mogla da radi kao lekar u drzavnoj sluzbi I to samo zato jer je zena.
Nakon toga, radila je u Beogradu kao lekar u upravi Monopola i kao privatni lekar..

Bila je jedan od osnivača Materinskog udruženja I Kola srpskih sestara.
Umrla je u Beogradu 1937. godine

Povodom sedamdesetogodišnjice života, Dragoj LJočić je, kao svojoj slavnoj prethodnici, Društvo ženskih lekara priredilo svečanu akademiju u Beogradu 1925. godine.

Pored toga sto je bila veliki srpski dobrotvor , ostace zapamcena kao vatreni borac za žensku ravnopravnost, zahtevajući da žene dobiju pravo glasa.

                                                                                                                        (Znamenite Srpkinje)




 JOVANKA STOJKOVIĆ (1855-1892) pijanistkinja, kompozitorka

Posle završenih studija klavira, kod Lista, koji je prema pisanju novosadskog Pozorišta Jovanku smatrao "prvom pijanistkinjom današnjeg veka" i Drajšoka, Jovanka dolazi u Novi Sad gde o njenom muziciranju sa oduševljenjem pišu Jovan Subotić i Laza Kostić.
Podstaknut virtuoznošću ove profesionalne pijanistkinje, Avgust Šenoa piše opširnu kritiku, posle njenog koncerta u Zagrebu. Željna usavršavanja, Jovanka u Italiji uči solo pevanje i nastupa ne samo kao pijanistkinja, već i kao koncertna pevačica, a ogleda se i u komponovanju. Postoje podaci da je koncertirala u Beču, Pešti, Gracu, Londonu, Danskoj Rusiji… Njen repertoar je bio bogat i raznovrstan: List, Doniceti, Guno, Šubert, Mocart, Mendelson, Vagner, Stanković, sopstvene kompozicije.
Poslednje godine života je provela u Parizu, gde je i umrla.


 SAVKA SUBOTIĆ (1834-1918 ) feministkinja, borac za ženska prava

Potiče iz poznate novosadske porodice Polita-Desančića. Ova obrazovana i energična žena bila je prva predsednica Srpskog narodnog ženskog saveza, Kola srpskih sestra i Zadruge Srpkinja Novosatkinja. Bavila se proučavanjem društvenog života žena u Vojvodini, a nekoliko njenih predavanja objavio je Ženski svet, glasilo Zadruge Srpkinja Novosatkinja. Bila je odlična retoričarka a nakon predavanja u bečkom Naučnom klubu 1910. nazvana je "Der Mutter eines Volkes". U celoj Evropi bila je poznata i cenjena. Pokrenula je pitanje osnivanja ženske zadruge sa zadatkom da siromašnu, a talentovanu žensku decu, pomogne u spremanju za učiteljice i da radi na otvaranju ženskih škola, naročito Više škole u Pančevu.
                                                                                                                                (Istorijski arhiv N.S.)

 ANICA SAVIĆ REBAC (1892-1953) filolog, književnica, etičarka, istoričarka filosofije

Značajni krug intelektualaca, okupljenih oko Matice srpske u Novom Sadu, obeležio je detinjstvo Anice Savić. Od prvih prevoda Bajrona (sa 12 godina), studija klasične filologije u Beču, doktorske disertacije Pretplatonovska erotologija odbranjene 1932. na Univerzitetu u Beogradu, do njenog naučnog i pedagoškog rada, Anica je izgradila jedinstven put, koji je svrstava među najumnije i najobrazovanije žene ovog veka kod nas.
Najznačajnija dela su joj: Helenski vidici, Antička estetika i nauka o književnosti, Mistična i tragična misao kod Grka. Kako je govorila skoro sve svetske jezike, prevela je sa latinskog Lukrecijeve stihove, a Njegoševu Luču mikrokozmu prevela je na engleski jezik. Njen život bio je "spreg mitova" i "svesni stav duha", koji je sama tragično okončala, na svoj rođendan 1953.
U Novom Sadu postoji ulica koja nosi njeno ime.

 MILICA TOMIĆ (1859-1944) spisateljica, urednica i vlasnica časopisa Žena

Uz oca, Svetozara Miletića, Milica se rano uključila u politički život Vojvodine. Hapšenje oca, sprečilo je Milicu da, posle završene privatne škole u Budimpešti, studira medicinu. Ipak, ona je jedna od retkih Novosađanki, toga doba, sa završenom srednjom školom.
U periodu 1911-1921 izdaje i uređuje časopis Žena, koji se angažovano bavio položajem žene u društvu. U časopisu su objavljivani podaci o školovanju ženske dece, o ženskim društvima u Srbiji i Vojvodini kao i istorijat ženskog pokreta u Evropi. Žene su bile najznačajnije saradnice u časopisu.
Za Jašu Tomića udaje se 1885, a on braneći čast porodice, kompromitovanu pismom koje je Milica pisala mnogo pre udaje za Jašu, nažalost ubija oponenta - Mišu Dimitrijevića i biva osuđen na 6 godina robije. U odbranu Jaše Tomića formirao se masovan pokret Novosađanki, čija delegacija je tim povodom išla u Peštu.


 NINKOVIĆ MILICA (1854-1881) i ANKA (1855-1923) prve socijalistkinje, feministkinje

Sestre Ninković se mogu smatrati prvim feministkinjama, koje su praktično primenjivale ideje u koje su verovale. Pod uticajem socijalističkih ideja, posle studija pedagogije u Cirihu, u Kragujevcu su pokušale da otvore prvu privatnu višu žensku školu. Obe su bile izuzetno obrazovane. Bavile su se prevođenjem, naročito Milica, koja je započela i studije medicine u Petrogradu, Cirihu i Parizu, ali se razbolela i umrla kod sestre Anke u Kragujevcu. Anka je jedno vreme bila vaspitačica i upravnica Doma učenica u Beogradu.
Za sestre Ninković se može reći da su prve žene koje su aktivno učestvovale u političkom životu Srbije, priključivši se Svetozaru Markoviću, boreći se za emancipaciju žena. Sestre Ninković su rođene u Novom Sadu. U blizini Novosadskog sajma postoji ulica koja nosi njihovo ime.

 JELENA KON (1883-1942) dobrotvorka

U vreme velike ekonomske krize 1925. Jelena Kon je u Novom Sadu osnovala humanitarno društvo Kora hleba koje se pre svega brinulo o siromašnoj deci, majkama i svima koji su bili u nevolji. U okviru društva osnovano je dečije obdanište i savetovalište za majke, koje su tu mogle da dobiju sigurno mleko za svoju decu. Da bi udruženje imalo što veće donacije, Jelena Kon je organizovala brojne humanitarne koncerte. Tako su u Novom Sadu gostovali, između ostalih, Bronislav Huberman (1928 ), Artur Rubinštajn (1929).
Za vreme mađarske okupacije, tokom zloglasne racije 1942. Jelena Kon je kao Jevrejka uhapšena, mučena a zatim ubijena i bačena u Dunav, zajedno sa velikim brojem Novosađana, uglavnom Srba i Jevreja.

 MILKA MARKOVIĆ (1869-1930) glumica i rediteljka

Jedna od naših najobrazovanijih glumica i rediteljki, Milka Marković, kći je Sofije Vujić, poznate i cenjene novosadske glumice (koja je svoj profesionalni angažman u SNP-u počela u desetoj godini). Milka je studirala i usavršavala svoje glumačko umeće u Beču, Minhenu, Pragu, Drezdenu, Berlinu, Kelnu, Parizu, Milanu, Rimu…
Njen angažman u SNP-u u Novom Sadu započinje 1885. i traje sve do smrti poznate umetnice. Milka pripada krugu najvećih naših glumica, o kojoj je kritika govorila kao o jednoj od vodećih "na slovenskom Jugu". Proslavila se ulogama u dramskim, tragičnim komadima. Bila je prva rediteljka kod nas. Režirala je komad Ljubav (1911). Za svoj umetnički rad odlikovana je ordenom Svetog Save.
Starost je proživela u siromaštvu, zaboravljena i sama. U novosadskom naselju Klisa nalazi se ulica sa njenim imenom .
                                                                                                                     ( Istorijski arhiv Novog Sad)



9. MARIJA POPOVIĆ TRANDAFIL (oko 1811- 1883) dobrotvorka

Potiče iz bogate novosadske porodice Popović. Posle smrti muža, tokom 20-te godine, sama stiče kapital i pretvara ga u različita zaveštanja, čija ukupna vrednost dostiže sumu od 700.000 forinti, što je čini najvećom dobrotvorkom kod Srba.
Osnovala je fondove za đačke stipendije, udaju sirotih devojaka, izdržavanje udovica, postradalih i nemoćnih ljudi a najznačajnije zaveštanje je Zavod za pravoslavnu siročad (danas zgrada Matice srpske). Marija je osim pravoslavne, pomagala i druge zajednice u gradu. Pomogla je gradnju jermenske crkve a u vreme velike gladi, 6 nedelja hranila sve ljude bez obzira na veru i naciju.
Uz velike počasti, sahranjena je u Nikolajevskoj crkvi, koju je posle bombardovanja u buni 1849, iz temelja obnovila. U Novom Sadu, na Vidovdanskom naselju, nalazi se ulica koja nosi njeno ime.





10. MILICA STOJADINOVIĆ SRPKINJA (1828-1858 ) spisateljka

"Vrdnička vila", kako su je zvali, bila je obrazovana i talentovana pesnikinja, svojom poezijom i srcem vezana za Frušku goru. Nije bilo slavnih savremenika koji se sa njom nisu dopisivali (nemački pisci Sajdl i Frankl, Vuk i Mina Karadžić, Đorđe Rajković, Ljuba Nenadović). Prevodila je dela Balzaka, Getea, Frankla. Napisala je dnevnik U Fruškoj gori 1854 i zbirku pesama. Bila je poštovalac i saradnica na sakupljanju narodnih pesama Vuka Karadžića, a on njen zaštitnik. Bila je saradnica mnogih listova i prva je žena ratni izveštač.
Umrla je u Beogradu, potpuno zaboravljena u krajnjoj bedi.
Savremena kritika Milicu smatra predvodnicom plejade ukletih srpskih pesnika. Njena lirika se smatra "osnovom srpskog sentimentalizma" i vezom srpskog pesništva sa Evropom toga doba. Milici u čast ustanovljena je književna nagrada, koja nosi njeno ime, a svake godine u oktobru u Vrdniku i Novom Sadu održava se pesnička manifestacija Milici u pohode.
U novijem delu Novog Sada, na Limanu, postoji ulica sa njenim imenom.





11. MILEVA MARIĆ AJNŠTAJN (1875-1948 ) matematičarka

Prva Srpkinja koja je studirala na Visokoj politehničkoj školi u Cirihu, kao darovita matematičarka talentovana za muziku. Tu je upoznala budućeg muža Alberta Ajnštajna i svojom ljubavlju grejala njegov um. Sinovi Mileve Marić, Hans Albert i Edvard kršteni su u Nikolajevskoj crkvi u Novom Sadu.
Posle razvoda (1919) Mileva se okrenula porodičnom životu a, porodicu je izdržavala držanjem privatnih časova. U starost je bila bolesna i zaboravljena. Kuća Milevinih roditelja nalazi se u Novom Sadu u ulici Kisačkoj broj 20. U njoj su 1905. i 1907. "boravili Albert Ajnštajn, tvorac teorije relativiteta, i njegova naučna saradnica i supruga Mileva Marić", nažalost, piše na spomen ploči postavljenoj na ovu kuću povodom stogodišnjice Milevinog rođenja.
I dok traju diskusije o njenim doprinosu nauci, grad se odužuje sugrađanki. Univerzitet u Novom Sadu 1994 ustanovio je nagradu za najbolje studente magistrante i doktorante iz oblasti matematike, jedan simpozijum njoj u slavu, jedna ulica u gradu nosi njeno ime. Ženske studije i istraživanja u Novom Sadu nose njeno ime kao simbol umne žene koja je živela pre svog vremena.
                                                                                                                                (Istorijski arhiv N.S)

Priznajem, da o princezi Oliveri Lazarevic nista nisam znala.Kada sam ouopste i razmisljala o temi, htela sam da prednost dam zenama o kojima smo malo ucili u skoli. Ona je definitivno princeza koja ima znacajno mesto u nasoj istoriji, i verujem da ce se vecina vas,koja bude ovo citala,sloziti sa mnom,da nam je mnogo stvari iz nase istorije promaklo...

Drago mi je i hvala što si ovo o Oliveri Lazarević podelila sa nama, za neke podatke odavde nisam ni ja znala  !

Kneginje Ljubica,Persida,Julija i kraljice Natalija i Draga bile su supruge srpskih vladara.Oblikovale su kulturu i drustveni zivot Srbije,uticale na javni moral,uvodile novu modu,bile uzor i inspiracija.

                                                                               

Detalji

 KNEGINJA LJUBICA

Kneginja Ljubica (1788-1843), zena Kneza Milosa Obrenovica. Sa njim je imala dva sina koja su vladala Srbijom: Milana (1819-1839)-koji je umro mlad i vladao Srbijom manje od mjesec dana 13. juna do 8. jula 1839. i Mihajla (1823-1869), koji je vladao u dva navrata, od1839 do 1842 i od 1860-1868.-e.

Kneginja Ljubica rodom je od Vukomanovica, koji su bili najbrojniji i najpoznatiji rod u Srezojevcima. Slavili su Lucindan, a poreklom su iz Metohije. Radosav (1758-1805), sin Gavrila Vukomanovica, bio je oženjen Marijom Damnjanovic(1762-1797) iz sela Družetica, Užicke nahije. Marija je umrla u 35. godini života, pa se Radosav ponovo oženio, ali je ime druge njegove supruge ostalo nezapisano. Radosav je iz dva braka imao jedanaestoro dece - sedam sinova i cetiri kceri. Ljubica Vukomanovic rodjena je 14. januara 1785. godine kao druga kcer.

Uoci udaje Ljubica je „bila najvidjenija medju devojkama iz sve okoline". Cak i ako se pretjerivalo u opisu Ljubicine ljepote, mladi beg Tokatlic imao je dovoljno motiva da se zagleda u stasalu Srezojevcanku. On je pomišljao na njenu otmicu, ali nije se usudjivao da je ostvari, plašeci se gnijeva svog strica, starog Selim-bega Tokatlica, dobro raspoloženog prema raji.

U nju se zagledao godinu ili dve pre izbijanja Ustanka brat po majci Milana Obrenovica, Miloš Teodorovic potonji srpski knez.

U poznim godinama, dok je boravio u Becu, knez Miloš se sjetio kako je upoznao Ljubicu. Napuštajuci svog zeta Savu, možda 1802. ili 1803. godine, pre nego što se konacno doselio kod polubrata Milana, Miloš je preko Pranjana, na putu za Brusnicu, prošao kroz Srezojevce. Na jednom od srezojevackih potoka ugledao je Ljubicu i majku, koje su bijelile platno. „Tada mi je bilo prošlo 20 godina, a još sam bio kao devojka. Cim videh Ljubicu, ostaše mi oci na njoj. Ona i majka joj, opaziše mene, izidjoše iz vode, i spustiše skute (bejaše ih stid od mene da duboko gaze). Ja pregazih vodu, i, na drugom bregu, sedoh obuvati se. Ošljario sam valjda citav sahat, samo da duže gledam Ljubicu. E, ciniš 'voliko, jest bila lepa za cudo."

Kad mu je polubrat Milan povjerio da za njegove trgovacke potrebe luci stoku Miloš je ucestalo navracao u Srezojevce, kod Vukomanovica, ne bi li ponovo ugledao Ljubicu. Njegov drug u kalauženju stoke Turcin Cor-Zuka pronikao je u Miloševu tajnu i ovaj mu je priznao da je „zavoleo Ljubicu". Turcin je potom preuzeo na sebe da ubijedi Milana da isprosi Ljubicu od Vukomanovica. Ovo je kneževa prica.

Pitanje Miloševe ženidbe postavilo se ponovo tek poslije izbijanja Prvog ustanka. Iz kneževe price saznajemo da je vojvoda Milan isprosio Ljubicu i doveo je u njihov dom. „Kad sam se oženio bilo mi je oko 24 godine".

Miloš i Ljubica uzeli su se u proljece 1804. godine. Milan je pozvao Karadjordja da kumuje najvjerovatnije, u vreme osvajanja Rudnike i njegovog postavljanja za vojvodu 18. mart 1804). Tad su se Karadjordje i Miloš prvi put sreli i upoznali. Miloš je pod komandom Stanoja Glavaša ucestvovao, s odredom koji je poveo Milan Obrenovic na Rudnik, u sastavljanju turske cete iz Cacka, koju je predvodio Colak Alija. U narativnim izvorima se pominje njegovoj junaštvo u razbijanju jednog turskog odreda u Cestobrodickoj klisuri, kod svog mesta rodjenja, Dobrinje. To, kao i uspjesi oko osvajanja Rudnika, bili su lijep motiv Milanu da zamoli Karadjordja da bude vijencani kum njegovom polubratu Milošu. Vožd ih nije odbio.

U autobiografiji knez Miloš kazuje da je s Ljubicom rodio „dece osmoro, to jest, cetvoro muških i tako ženskih" (Petar, Petrija, Jelisaveta, Ana, Milan, Marija, Mihailo i Teodor). Roditelje su nadživela samo dva djeteta, kci Petrija i sin Mihailo, a Jelisaveta majku. Knez i kneginja trudili su se da vaspitaju svoju djecu, ali zamisao i uloženi napor nisu bili na nivou jedne vladarske porodice. Nijedno njihovo dijete nije bilo sistematski obrazovano.

Kneginja Ljubica nije doživela da oženi nijednog sina, ali je docekala da uda dvije kceri, Petriju i Jelisavetu.

Poznato je da je Knez Milos bio jako nevijeran. Jednom je tako ukrao iz Turskog roblja lijepu Petriju, i doveo je kod Ljubice u Crnucu da joj sluzi. Svojom ljepotom, mladošcu, vrednocom i vještinom u svakom poslu bila je desna ruka kneginje Ljubice, a svojom veselom naravi i šaljivošcu unijela je vedrinu i svježinu u kneževu kucu. Ona se Ljubici od pocetka nije dopala, pa su Petrijini odnosi s Krunom, Jovanovom suprugom, bili znatno bolji. Petrija je ostala u Crnucu i pošto se kneginja Ljubica odselila u Kragujevac (1818). Knez Milos je do 1917. rijetko dolazio u Crnucu, ali su njegovi odnosi sa Petrijom poceli prije nego sto se Ljubica odselila. Ljubomorna na lijepu Petriju, ona je cesto prebacivala knezu zbog njihovih šala i smijeha, dok jednom prilikom nije zatekla muža i Petriju u krevetu. Kneginja se potom preselila s djecom i mužem u Kragujevac, odakle je knez cešce odlazio i ostajao u Crnucu. Pocetkom 1819. godine Petrija mu je rodila kcer, kojoj su dali ime Velika.

Kneginja Ljubica dugo nije radjala, ali je pocetkom 1819. godine bila trudna. To joj je ulilo samopouzdanje i ona je riješila da prekine kneževu ljubavnu romansu. Prethodno je saznala od svojih doušnika, medju kojima je bio i Vasa Popovic, njen rodjak, da se na kneza vrši pritisak da se oženi milosnicom Petrijom. Vjerovalo se da Ljubica ne može više da radja, a knezu je bio potreban naslednik. Od Petrije su se mogli nadati muškom detetu. Prota Žujovic bio je najuporniji knežev savjetodavac u vezi s tim.

Kneginja Ljubica se pojavila u martu 1819. godine u Crnucu, iznenadivši kneza i Petriju. Zatekavši Petriju kako namiješta sobu, upita je:

„Kome spremaš dve postelje, Petrija?

Spremam jednu Gospodaru, drugu meni.

A gde cu ja spavati nocas

Vala Bogu, prostrana je kuca!

Zar tako Petrija?

Nisam ti ja kriva što ti Bog nije dao, drsko odgovori mlada, ne obaziruci se na Ljubicu.

E kad meni nije Bog dao, ja cu dati tebi", rece Ljubica i dohvati knežev pištolj.

Ne zna se da je kneginja Ljubica bila nevijerna svom mužu. Dakle, nije nam poznat nijedan njen ljubavnik. Nije, takodje, poznato ni da li je ikada bila obuzeta takvim iskušenjem, buduci da u njenoj sacuvanoj prepisci nema nijednog pisma intimne prirode. Cak nikakva prica, niti anegdota ne upucuje u tom pravcu. Kneginja je, za razliku od kneza, morala mnogo više da vodi racuna o svojim moralnim postupcima, jer je strahovala od kneza, a i zato što je stalno bila obuzeta brigom o djeci.

Knez Miloš nije nikada iskazao svoje kajanje za ucinjene postupke kako u ljubavi, tako i u politici. Kneginja, ipak, jeste. Godine 1843, pred smrt, ona se kajala i jadikovala što je ubila Petriju: „Mnogo greha imam, njih ce mi milostivi Bog sve oprostiti, ali što svojom rukom ubih onu ženu, bojim se nece mi nikad oprostiti! Kud me zanese moja ženska pamet? Kad bih ja ubijala sve Njegove prijateljice, mogla bih pobiti toliko sveta! Grešna druga, šta ucinih"!

Ljubica je umrla 26. maja 1843. u Becu. Sahranjena je u manastiru Krušedol na Fruškoj Gori.



                                                                                                                        (Znamenite zene Srbije)

I II svetski rat je imao svoje " velike" i "mocne" zene. Sve su one vredne pomena,ali sam ja izabrala nju..


VERA PEŠIĆ

Sigurno jedna od najkorisnijih, žena u komunističkom pokretu bila je Vera Pešić, član CK KPJ, svemoćna Gestapovka, veoma uticajna ličnost na srpsku vladu, rušilac Ravnogorskog pokreta, tajni agent.

Vera Pešić je rodom iz Sijerinske Banje. U Leskovcu završava osnovnu školu i pohađa gimnaziju. Bila je udata za Nemca od koga se kasnije razvela. U Komunističku partiju ulazi 1938. godine. Žena manjeg rasta, mršava, vitke linije. Lepe spoljašnosti, sanjalačkih očiju iz kojih ne izbija zlo koje je u njoj sakriveno. Veoma vesele prirode. Načitana i inteligentna. Volela je mnogo da priča. Političke probleme poznavala je odlično. Ideološki izgrađena komunistkinja. Imala je tu sposobnost da svakog može da prevede „žednog preko vode“.

Iskusni kontraobaveštajac Generalštaba vojske major Slavko Radović je upoznao i stekao utisak da je “rođena” za obaveštajca: jako inteligentna i lepa. Primljena je da radi u kontraobaveštajnom odeljenju i stručno školovana. Uoči Drugog svetskog rata, vešto vođenu prihvataju obaveštajne službe Nemačke, Britanije i Francuske. Kao četvorostruki agent pretežno radi za Generalštab i Šesto odeljenje Uprave bezbednosti Nemačke. Da bi se prikrio njen tajni rad i da je podmetnuta, otpuštena je iz službe Generalštaba ali zadržana na vezi.

Zbog špijunaže uhapšena je od beogradske policije. Na intervenciju vlade Nemačke, namesnik knez Pavle Karađorđević naredio je da se pusti. Pošto je u zatvoru tučena, odlazi na lečenje u Beč gde završava stručni kurs, a zatim postaje dopisnik jednog nemačkog lista i rezident za više agenata Šestog odeljenja za Balkan. U vreme martovskog puča 1941. novi predsednik vlade general Simović naredio je da se uhapsi i deportuje u Lebane.

Kao proverenog agenta 14. aprila 1941. godine Nemci je odvode u Beograd da radi u centrali Gestapoa za Srbiju.

Vera Pešić je bila svemoćni faktor u Beogradu, kako kod okupatorskih vlasti, tako i kod ministra unutrašnjih dela Tanasija Dinića. Pričalo se da je ona ljubavnica nemačkog generala Badera. Govorilo se u Beogradu da jedna Pešićeva može kod Nemaca sve učiniti, i zaista je mogla.

Za sve vreme bila je saradnica i ministra unutrašnjih dela u Nedićevoj vladi, Tanasija Dinića. Pričalo se da je i njegova ljubavnica.

U to vreme sprijateljila se sa Živojinom Đurićem, okružnim načelnikom u Leskovcu, jer joj je i on trebao za račun komunista kojih je u leskovačkom okrugu uvek bilo.

Tih dana (proleće 1943) u leskovačkom zatvoru nalazila se jedna grupa zatvorenika, među kojima oko 120 najopasnijih komunista na čelu sa braćom Perović i Vuksanović. Vera Pešić je doputovala u Leskovac i odmah otišla u nemačku Ors-komandu. Zahtevala je da se po jednom spisku pusti 120 zatvorenika, jer su ti ljudi „oklevetani“, tvrdila je Pešićeva. Ovome se suprotstavio Ors-komadant koji je imao dokaze o aktivnom radu tih ljudi za račun komunista. Vera je drsko rekla: „To nije istina“ i zahtevala da se telefonom pozove general Bader. Ors komadant, kome se nije išlo na Istočni front, pozvao je telefonom generala Badera, sa kojim je Vera kratko razgovarala. Potom je Bader naredio Ors komadantu da se svim zahtevima Pešićeve izađe u susret, jer je ona njihov pouzdani obaveštajac i ima njihovo puno poverenje. Svemu ovome bio je prisutan tadašnji komadant Srpske državne straže u Leskovcu, major Aleksandar Stikić, koji je o tome obavestio oblasnu komandu u Nišu strogo poverljivim dopisom.

Vera je tog istog dana pošla u zatvor sa okružnim načelnikom Živojinom Đurićem odakle su svi komunisti pušteni iz zatvora, a Dražini izdvojeni i upućeni u logor na Banjicu.

Oblasna komanda iz Niša, obavestila je nadležne u Beogradu, ali se niko nije usudio da menja odluku Vere Pešić i da dokazuje da Vera radi za komuniste.

U rukama Vere Pešić bile su hiljade srpskih života po raznim logorima, na Banjici, po Srbiji i na zemunskom sajmištu. Ona je hiljade i hiljade komunista i njihovih saradnika pustila iz logora po nalogu šefa Gestapoa, a sa druge strane hiljade nacionalista poslala na večni počinak u Jajincima i u drugim velikim zajedničkim srpskim grobnicama po Srbiji.

I ne samo to. Po Verinom zahtevu, ministar unutrašnjih dela Tanasije Dinić, izdao je dva fatalna naređenja. Prvo krajem maja 1941. godine u kome se naređuje da se svim Crnogorcima u Srbiji ima postupati kao sa ciganima i Jevrejima, a drugo polovinim 1942. godine, da se sa svih važnijih mesta uklone svi Crnogorci kao nepouzdani i da se na njihova mesta dovedu čisti Srbi. Nedić je oba ova naređenja opozvao.

Cilj Pešićeve je bio da se Crnogrci osete nesigurnim i da odu kod Tita u šumu. Delimično je u tome uspela.

U drugoj polovini 1943. godine Pešićeva odlazi kod majke u Sijerinsku Banju. Tamo je 11. septembra 1943. zarobljena od strane četnika majora Radoslava Đurića. Tu je ona svršila jedan veoma važan posao za komuniste. Ona je prevela čitavu grupu majora Đurića kod komunista. Tito je posle nagradio majora Đurića generalskim činom i vrlo važnim i poverljivim položajem u komunističkoj Jugoslaviji. Za Dražu je odmetanje jednje njegove grupe predstavljao težak udarac.

Vera je nastavila da radi svoj posao za račun komunista na prostoru Toplice i Jablanice.

Jednoj četničkoj grupi, sastavljenoj pretežno od bivših četnika majora Đurića, koji su pobegli iz partizanskih redova, polazi za rukom da avgusta 1944. uhvate Veru. Saslušali su Veru i njenu majku Anđu koja je bila saučesnik u Verinom špijunskom radu. Onda su doneli smrtnu presudu i obe streljali. Tom prilikom kod Vere je pronaćen njen lični dnevnik iz koga se saznalo o mnogim Verinim aktivnostima za račun komunista