Ovo sam dobio preko maila i nisam siguran da je ovo najbolje mesto, ali neka ga za sada:
Covek je sedeo na stanici metroa u Vasingtonu. D.C i poceo da svira
violinu. Bilo je hladno decembarsko jutro. Svirao je sest Bahovih
komada oko 45 minuta. Za to vreme, posto je bilo radno jutro,
izracunato je da je bar hiljadu ljudi proslo kroz stanicu, najveci
broj njih odlazeci na posao.
Nakon tri minuta sredovecni covek je primetio muzicara koji svira.
Usporio je,zastao na par sekundi a onda pozurio da stigne na vreme.
Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar kao napojnicu: zena mu
je bacila dolar u kutiju bez zastajanja, i nastavila da hoda. Nakon
par minuta neko se naslonio na zid da ga slusa, ali je onda covek
pogledao na sat i ponovo poceo da hoda. Ocito je kasnio na posao.
Najvise paznje je pokazao trogodisnji decak. Majka ga je pozurivala
ali je dete zastalo da cuje violinistu. Majka ga je povukla i dete je
nastavilo da hoda neprestano se osvrcuci. Takvu reakciju pokazalo je
jos nekoliko dece, ali svi roditelji bez izuzetka, primorali su ih da
nastave dalje.
Za 45 minuta sviranja, samo sest ljudi se zaustavilo i kratko slusalo
muziku. Oko 20 je dalo novac, ali su nastavili da hodaju normalnom
brzinom. Sakupio je 32$. Kada je prestao da svira, nastala je tisina
ali to niko nije primetio. Niko nije zatapsao niti je pokazao bilo
kakvu reakciju.
Niko nije znao da je violinista bio Joshua Bell, jedan od najboljih
muzicara sveta. On je svirao jedno od najintrigantnijih dela ikada
napisanih, na violini vrednoj 3,5 miliona dolara. Dva dana pre
sviranja u metrou, Joshua Bell je rasprodao koncert u Bostonskom
pozoristu gde je karta kostala 100$.
Ovo je stvarna prica. Joshua Bell je svirao inkognito u okviru
eksperimenta koji je organizovao list Vasington Post, o percepciji,
ukusu i prioritetima koje ljudi imaju. Osnovno pitanje za eksperiment
je bilo:
Na javnom mestu u neadekvatno vreme:
Da li primecujemo lepotu?
Da li zastajemo da bismo u njoj uzivali?
Da li prepoznajemo talenat u neocekivanom kontekstu?
Jedan od mogucih zakljucaka ovog iskustva mogao bi biti:
Ako nemamo minut da zastanemo i slusamo jednog od najboljih muzicara
sveta koji svira najbolju ikad napisanu muziku, koliko drugih stvari
onda tako propustamo?
